Nesveto svetosavlje

Ako je istorija – kako je pisao Pavle Evdokimov – proces uništavanja suvišnog i učvršćivanja stvarnog, novija srpska istorija se može sagledati kao neprestano uništavanje stvarnog i apsolutizacija suvišnog, beznačajnog, izmišljenog, prividnog i priviđenog, Danas, poduboko u XXI veku, Srbija je društvo duhovnog i materijalnog siromaštva i beznađa kojim dominira „anagezijska kultura, kultura koja nije orijentisana prema postizanju ciljeva već ka izbegavanju bola, smanjenju stresa i učvršćivanju stabilnosti, kultura koja se prilagođava neprijateljskoj i teškoj sredini odustajanjem, i povlačenjem u apatiju, u mali zaštićeni svet samoograničenih aktivnosti; društvo zasnovano na frustraciji, a ne na motivaciji, društvo koje, šta god da radi, radi na sopstvenu štetu. (Srđa Popović)“.

Belodano se to pokazalo na relativno nedavnom primeru ovde već pominjanog „veličanstvenog mitinga za Kosovo“, po rečima organizatora upriličenog da bi se svetu „pokazala“ srpska ogorčenost zbog teške nepravde, a i da bi se – kako je to glavni organizator formulisao – „nanela šteta onima koji su nama naneli štetu“. Na stranu što svet nije davao ni pet para na manifestacije srpskog ogorčenja – kao što ni Srbi nisu davali niti daju pet para za nepravde nanesene drugim – „nanošenje štete“ je podrazumevalo demoliranje ( i ritualno spaljivanje) ambasada nekih zapadnih država, pri čemu se zaboravilo da su te ambasade samo u apstraktnom smislu teritorije omraženih država, a da su u stvarnosti u Srbiji. Bio je to, uzgred, sjajan primer saradnje (vajne)b države i (tobože) patriotski nastrojenih huligana koji su, nesmetano (policija je po naređenju „s vrha“ bila povučena) orgijali po beogradskim ulicama. Istovremeno, deo okupljene mase je iskoristio nastalu pometnju i krenuo da razbija izloge i da pljačka prodavnice sa luksuznom robom. U tom divljanju jedan mladić je izgubio život u zapaljenoj zgradi američke ambasade, a haos je zaustavljen tek kada je glavni Organizator primio preteći telefonski poziv iz Vašingtona. Tako je – u znak protesta protiv kosovske secesije i njenih zapadnih sponzora – demoliran Beograd, a višemilionska štetu na ambasadama i prodavnicama na kraju je plaćena novcem poreskih obveznika. Sasvim predvidivo, niko nije odgovarao za tu brljotinu, a ponajmanje glavni Organizator.

Opsednutost „srpskim zemljama“, teritorijama – koje su, ako se tako moće reći, trajan i neiscrpan resurs – proizvela je apsolutno neobaziranje na faktor vremena koje neprestano izmiče. Ta „vanvremenost“, to večno vraćanje na početak, ta upornost u „brisanju“ prethodnih istorija tokom vremena je izazvalo poremećaje u uzročno-posledičnom lancu, tako da se, uz samo malo preterivanja, može reći da je Srbija neprestano suočava sa beskonačnim nizom posledica. Otuda – nazovimo ga Ćosićev paradoks – da Srbi pobeđuju u ratu, a da gube (moglo bi se reći i da se dosađuju) u miru, pokazalo se to na početku XX veka kada se Srbija, nakon serije pobeda u balkanskim ratovima i Prvom svetskom, basnoslovno proširila, ali je u tom proširenju izgubila samu sebe i više od polovine muške populacije. Srbi u periodima mira, naprosto, ne znaju šta da urade sa samima sobom i kako da urede večito nedovršenu državu, otuda česte promene društvenih uređenja – svaka sledeća jalovija od prethodne – zato što se u spoljašnju formu bilo kog društvenog uređenja automatski uliva „srpski“ mitološki sadržaj i udara joj se pečat „srpske posebnosti“.

Pečata tih „posebnosti“ nije bilo pošteđeno ni pravoslavno hrišćanstvo koje je takoreći prekonoć „posrbljeno“ uvođenjem u opticaj nesuvisle teorije i (nepostojeće) prakse svetosavlja, to jest – „pravoslavlja srpskog stila“.

Govoriti o „stilovima“ u hrišćanstvu, samo po sebi je izraz nepoznavanja ili, pre, neobaziranja na temelje hrišćanskog učenja. Hrišćanstvo je univerzalna religija koja – u naše vreme, doduše, uglavnom na papiru – ne pravi razliku između „Jevreja i Jelina“, a kamoli između partikularnih, nacionalnih (nacionalističkih) „stilova“, sledstveno čemu je „nacionalizacija“ hrišćanstva u teološkom smislu jeres, a u političkom smislu – fašizam slovensko-pravoslavnog, „stila“ koji će Vladiku Nikolaja navesti da u nacionalističkoj zaslepljenosti (i gordosti) napiše sledeću rečenicu: „I evo, on je (Adolf Hitler) došao na ideju sv. Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.“ Označiti svetog Savu kao preteču nacizma – ideologije koja je prezirala i pravoslavlje i svetost i Slovene – bilo je znak apsolutnog gubitka duhovne i moralne orijentacije koji će vrlo brzo početi – i do dana današnjeg neće prestati – da rađa svoje gorke plodove.

Reklo bi se, takođe na prvo slušanje, da je to nekakva konzistentna doktrina, u stvarnosti, međutim, to je samo nekoliko izanđalih rečenica o tome da bi Srbi trebalo da poštuju Svetog Savu i da slede njegov primer.

Pre nego što se upustimo u podrobnije razmatranje svetoslavlja i posledica proisteklih iz njega, pogledajmo – koristeći nekoliko nasumičnih citata iz Čajkanovića – kako narodno predanje svetosavskih Srbi vidi svog uzora, Svetog Savu.

„Sveti Sava je“, kaže jedna narodna priča, „prokleo i upropastio svog psa, za koga se izrikom kaže da mu je bio veran i da se od njega nije odmicao, samo zato što kad je svetitelj džinovskim korakom zakoračio s jednog brega na drugi, nije i sam uspeo da učini tako veliki skok, već se stropoštao u dolinu“. Nije to kraj svetiteljevim nepočinstvima. Sava je, kaže sledeća priča, „jedno ni krivo ni dužno čobanče pretvorio u psa samo zato što je ležeći jelo“. Idemo dalje. „Neki seljaci iz sela Breška behu iz nestašluka namazali magarca svečevom crnom bojom, zbog čega je Sveti Sava prokleo celo selo da se više ne množi, tako da seljani od tada nose samo crnu odeću.“ Ako su seljaci nagrabusili, ni varošani nisu bolje prošli jer je gnevni svetac „prokleo čitavu jednu veliku varoš i učinio da propadne u jezero. Samo zato što mu je neko iz te varoši sakrio rukavice“.

Osim što su materijal za dubinsku psihoanalizu, navedeni citati svedoče o ukorenjenoj težnji Srba da sveto srozaju u blato, a da sakralizuju profano, što će – u svojoj najrazornijoj i najgrotesknijoj formi – pokuljati na svetlost dana tek krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.

Svetosavlje u suštini jedva da ima veze sa pravoslavnim hrišćanstvom, ono je primitivna politička doktrina koja će poslužiti kao ideološka osnova za profašističke pokrete koji su u Srbiji između dva rata nicali kao pečurke posle kiše; ono je – kao i većina lažnih srpskih mitova – toliko fleksibilno da je vladici Nikolaju pošlo za rukom da ga poveže sa nemačkim nacizmom – u kome je vladika video spasioca tradicionalnih vrednosti – kao što je generalu Milanu Nediću Kosovski zavet poslužio kao opravdanje za čin veleizdaje. Sam Sveti Sava, uprkos činjenici da je bio otšelnik i asketa – i da mu je uplitanje u politiku, mirenje na krv i na nož zavađenih srpskih velikaša verovatno bio krst i muha duhu – predstavljen je kao neka vrsta školskog revizora i nacionalnog društveno-političkog radnika.

Svetosavlje – kao uostalom i drugi srpski mitologemi – radi na „podrazumevanje“, ono je deo je mnogo većeg sistema znakova – kodnih reči – čiji sam pomen u prosečnom Srbinu izaziva osećanje poštovanja…… umilenja i ponosa, a da u stvari niko i ne zna šta je u stvari to što poštuje i čime se ponosi. Zajedno sa mitologemima za svaku priliku, društvene tokove u Srbiji regulišu (i kanališu) mentalna strašila, poput Katoličke crkve, Evrope, zapada uopšte i mitološki mamci, kao što su, među ostalima, „istok“ i Rusija.

U toj beživotnoj istoricističkoj kaljuzi, u kojoj se događajima ne dozvoljava da prođu – ne u smislu da budu zaboravljeni, nego u smislu da budu postavljeni na svoje mesto u sledu istorije – u kojoj se minuli događaji održavaju i veštačkom životu i gomilaju u sadašnjosti, u kojoj se guranje prstiju u rane iz uvek sveže prošlosti i podsećanje na preživljene katastrofe, shvata kao vrhunac patriotizma, naprosto nema mesta za budućnost. Nepovratno zaglibljena u prošlosti, Srbija neprestano lebdi u sferi iracionalnog i neprestano se vraća na početak. Ta se nestvarnost – u kojoj postoji narod, ali u kojoj ne postoji društvo, što će reći zajednica slobodnih ličnosti – prikriva čestim promenama ustava i raznoraznim reformama, od kojih je svaka neuspešnije od prethodne. „Ima, štaviše, vremena“, piše Niče, koja uopšte nisu kadra da prave razliku između monumentalne prošlosti i mitske fikcije, pošto se iz prvog sveta mogu uzeti taman iste pobude kao i iz drugog. Ako, dakle, monumentalno razmatranje prošlosti vlada nad drugim načinima razmatranja, mislim nad antikvarnim i kritičkim, sama će prošlost trpeti štetu; čitavi njeni veliki delovi bivaju zaboravljeni, prezreni i teku dalje kao mutna bujica.“

U Srbiji ta (svesno) zaboravljena istorija, ta prezrena prošlost, ta mutna, podzemna bujica povremeno, štaviše u gotovo pravilnim razmacima, izbija na svetlost dana kao stihija (u vidu ratova, revolucija, prevrata, atentata) koja privremeno razara mrtve matrice, da bi te matrice vrlo brzo – kroz sledeću pseudomorfozu, čisto spoljašnje upodobljavanje imperativima realnosti – ponovo zagospodarile životom.

A da one suvereno gospodare, čak i nad onim političkim snagama u Srbiji koje se identifikuju, kao „evropske“ i emancipatorske dokaz je unutrašnje ustrojstvo tih stranaka, koje je podjednako autoritarno kao i u strankama „patriotske“ provenijencije.

Autor: Svetislav Basara 

Izvor: https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/nesveto-svetosavlje-1/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *