Ocene XX veka u svetlu privida radikalnih promena i nultog časa

Zbivanja iz 1989. nisu iznenadila samo one istoričare koji su zanemarivali snagu dugih podzemnih procesa i odveć oštro razdvajali epohe (pre i posle 1945), već i opreznije analitičare. Iluzija “novih pobednika iz 1989” ne manje je raširena od propalih nada “poraženih”. Kod oba lagera 1945. bili su prisutni imperativi istorije pobednika. Posle 1989. dovedeni su u sumnju i pojmovi otpor i kolaboracija, a Fire i Bezankon, sa tezom o “iznudjenom komunističkom antifašizmu”, ovu relativizaciju doveli su do apsurda (Fire 1996; Besancon 1998). Brojna nova istraživanja pokreću pitanje načina na koji su sećanja na rat instrumentalizovana u hladnom ratu kako kod socijalističkih tako i kod kapitalističkih posleratnih režima. Uprkos ideološkim lagerskim razlikama, ipak su mnogi problemi kod obeju strana postavljani na sličan način: otpor i kolaboracija, izgladjivanje starih računa u ime pravde, nedoslednost političkih čistki, stvaranje integrativnih mitova radi ponovnog učvršćenja državnog i nacionalnog identiteta i izmirenja podeljenog društva. To nisu bili lokalni, već univerzalni problemi koji čine važan sastavni segment velikog evropskog ratnog i poratnog potresa i trauma. Drugi problem je hladjenje i ponovno jačanje nacionalnih i političkih identiteta. Izmedju 1949. i 1989. Istočna Evropa bila je homogenizovana izmedju ostalog i vizijom bratske saradnje osvedočenom u hrabrom otporu fašizmu i zajedničkim uspesima socijalizma. U Zapadnoj Evropi takodje je teklo uspešno prevazilaženje prošlosti: nestanak nemačko-francuskog tradicionalnog neprijateljstva, slabljenje ekstremizma, rata i gradjanskog rata. Medjutim oba bloka posle 1989. suočena su sa raspadom integrativnih celina: na jednoj strani raspad SSSR-a, Jugoslavije i Čehoslovačke, a sa druge izazov autoritetu nacionalne države u Belgiji, Italiji, Španiji i V. Britaniji. E. Hobsbaum, T. Džad i J. Koka slažu se da je snažne dezintegrativne podzemne procese pokrivala unutarlagerska integracija i napetost izmedju blokova 1949-1989 (Hobsbawn, Judt 1998, Kocka 1996). Istoričari koji pišu o kratkom )0< veku uočavaju kontinuirani proces od Prvog svetskog rata, sloma velikih imperija i raspada evropskog sistema nacionalnih država iz XIX veka sve do 1989. Trajnost tokova pokazuje važnost uočavanja dubokih sklopova i dugih procesa i odnosa prema njima u misli u društvu u čijem središtu je prevrednovanje istorije (Braudel). Slabost evropske dogadjajne istoriografije i ideologizovane misli o politici bila je u preteranom nastojanju za razdvajanjem sadašnjosti od prošlosti (kao daje 1945. bila nulti čas i kao da minulo nije više značajno za ono što će se desiti). Danas se vidi koliko je ova teza bila pogrešna i udobna, premda i funkcionalna za obnovu i integraciju celog kontinenta. Danas je jasnije da period pre 1945. nije bio tabula rasa. Čak i “rupa u sećanju” u kojoj je trebalo da iščeznu kolektivna znanja o zločinima iz prošlosti ima vlastitu dugu istoriju (Judt 2000). Lokalni sukobi, koje često podvodimo pod pojmove “otpor” i “kolaboracija”, odražavaju i osvedočavaju trajnije političke, ideološke, religijske i etničke napetosti čiji su izvori delom u politici medjuratnog perioda, delom u načinu stvaranja država posle Drugog svetskog rata, delom u manjim ratovima koji su prethodili Prvom svetskom ratu. U slučaju Italije i Belgije izvori su još stariji, u nepotpunim poluzavršenim državnim tvorevinama koje su stvorene u ranom XIX veku. Američki istoričar T. Džad smatra daje evropska istoriografija u celini bila pod uticajem gledanja da je 1945. krupan rez i prekretnica od koje počinje potpuno nova epoha. Svi su nastojali da podvuku crtu ispod prošlosti. Psihološki i politički poželjna spona izmedju novog početka istorije i kolektivne amnezije ispoljavala se sve do 1980-ih u istoriografiji ne samo SR Nemačke, već i drugih zemalja u oba lagera. Malo je bilo sintetičkih istorija Istoka i Zapada koje bi razmatrale uzajamno uslovljavanje i medjuzavisnost procesa na obema stranama. Prevladavale su uzajamne mahom optužujuće istoriografije. Na sličan način ova iluzija obnavlja se 1989. Širi se novo mišljenje da je sva dosadašnja istorija prevazidjena i bezuticajna i da je počelo novo doba sa vlastitim zakonima (Judt 2000). Posledica prilično raširene iluzija o novom nultom-času je bilo masovno traganje za novim grupnim i ličnim identitetom (od komunista ka nacionalistima, sa levice na desnicu). Lokalne protivrečnosti davale su ovom preobražaju različitu brzinu i dramatičnost. Burna zbivanja u poslednjem desetleću XX veka su za samo deset godina izmenila pogled na XX vek. Vizija stoleća nije statična kao ni obeležavanje njegovih godina-medjaša. Tako se polovinom XX veka (kada su okončani neki krupni procesi), početak stoleća počeo datirati 1914. ili 1917. (Oktobar i ulazak SAD u svetsku politiku), a 1945. shvatana je kao prelomna godina koja je uticala na novu periodizaciju stoleća. Početkom 1990-ih širilo se mišljenje daj e prelomna godina stoleća upravo 1989. godina. Kod nekih ova godina nije samo epohalni prelom i kraj stoleća nego i kraj ere (Larsen) ili čak istorije (Fukujama). Nove prekretnice daju XX veku novi profil. Govori se o “kratkom XX veku”, čije se jedinstvo prepoznaje u u nadnacionalnom fundamentalnom sukobu vrednosti i ideologija, pokreta i sila: na jednoj strani pobednički liberalizam, na drugoj totalitarizam. Sukob tri glavne ideologije veka sve do 1945, potom bipolarnost hladnog rata i na kraju slom realnog socijalizma uslovili su različite periodizacije stoleća i faza u njemu kod najznačajnijih savremenih istoričara: Noltea, Firea i Hobsbauma. Različite periodizacije stoleća nametali su drugačije tumačenje odnosa ključnih ideologija: Nolte izdvaja epohu “novog tridesetogodišnjeg rata 1917-45”, polazeći od duboke medjuuslovljenosti komunizma i fašizma, Aušvica i gulaga, Hobsbaum govori o “kratkom XX veku” 1914-89. kom je socijalizam dao pečat (autoritarnom modernizacijom i antifašističkim učinkom), kod Firea su takodje isto razdoblje i socijalizam odredili stoleće, ali kao epohu laži, utopije, totalitarizma i iluzije. Uprkos metodskim razlikama, Nolteu i Fireu zajedničko je pretvaranje antikomunizma u istorijsku paradigmu, ključ tumačenja XX veka. Da je Oktobarska revolucijaprva faza modermog totalitarizma, slažu se konzervativci i liberali, ali je obrazloženje drugačije: Nolte pokušava da pokaže da je Aušvic kopija gulaga, Fire krivi egalitarnu utopiju za izvor totalitarizma, a Kurtoa smatra da je klasni genocid bio pogubniji od rasnog. Ne bez razloga pomenutu obnovu teorija o totalitarizmu na kraju XX veka V. Viperman nazvao je “nekrofilnim antikomunizmom”. Danas je slika stoleća u svetlu novih iskustava iz poslednjih desetak godina nešto drugačija. U Istočnoj Evropi oživljava nacionalizam, pa u središte istorijske slike prodiru procesi pre 1917, koji su za vreme hladnog ratabili prigušeni ili relativisani. Sa padom gvozdene zavese otvaranje prema Istoku potiskuje stare geografske obrasce, pa oživljava faciniranost istočnoevropskim i evroazijskim prostorom čega nije bilo u hladnom ratu. Iznova jača istorijska snaga dugih procesa koje odredjuju etničke pripadnosti i sukobi. Sa stanovišta tzv. Istočnog pitanja evropska istorija na koncu XX veka javlja se u novom svetlu opterećena neprevladanim kontinuitetom raspada nadnacionalnih carstava, osmanskog i austro-ugarskog (jedan složeni problem i proces koji teče od napetosti izmedju velikih sila u Krimskom ratu, Berlinskog kongresa, preko Sarajeva 1914. sve do gradjanskog rata na Kosovu i “humanitarne” NATO intervencije u kom se prepliću nacionalni sukobi i sukobi velikih sila). Ponovo je u središtu pažnje duga prisutnost otkrivenog nacionalnog identiteta s kraja XVIII veka, nacionalnih uspomena i pobeda nacionalnih država (Kocka 1996). Ali sada ovaj identitet ograničavaju i daju mu anahroni ton ekonomska globalizacija i interkultulturna dinamika. Zbog snage dugih istorijskih procesa XX vek postaje sve duži. Ponovo se u Evropi krvlju i gvoždjem stvaraju nacionalne države i nastavlja se proces tamo gde je stao 1918. Na drugom kraju Evrope nadnacionalne tvorevine stvaraju se na temeljima učvršćenih nacionalnih država. Koka upozorava da je “kratki XX vek” presekao i preskočio ovaj kontinuitet. I u ekonomiji su oživljeni dugi procesi čije je lokalno ograničavanje počelo u XVIII. i XIX veku, a koje je presekao XX vek: to su zakoni širenja i univerzalizacije kapitalizma. Slom evropskog realnog socijalizma kao alternative kapitalističkoj modernizaciji izmenio je aktuelnost socijalnog “organizovanog” kapitalizma koji obuzdava zakone divljeg tržišta. To nije srušilo samo komunističku utopiju nego i cilj koji je od Hilferdinga činio jezgro i socijaldemokratske utopije. Obistinila su se zapažanja Marksa i Engelsa iz Manifesta KP 1847. o ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji nemilosrdno ruši tradiciju. Premda je evropski XX vek na svom kraju ugradio u pobednički kapitalizam socijalne mere i pobedu nad fašizmom kao tekovine Crvene armije i jednopartijskog socijalizma (koji nije tabula rasa kako kaže Fire), obnova medjunacionalnih sukoba je Evropu vratilau maticu dugih procesa. Da li je ove duboke i duge procese “kratki” XX vek izmenio manje nego što se ranije činilo, pokazaće ishod ujedinjavanje Evrope i logika multinacionalnog kapitala izvan kontinenta. Zato će se tek za nekoliko decenija moći pouzdanije reći da li je XX vek bio kraći ili duži od svog hronološkog raspona.

Autor: Todor Kuljić:

Izvor: Poglavlje preuzeto iz monogrofije „PREVLADAVANJE PROŠLOSTI – uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka“ Todora Kuljića.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *